PETO GODIŠNJE DOBA: Blago njima, svira himna

PIŠE: Niha Džanić

U ovoj zemlji vlast često funkcioniše kao čo­vjek sa pokvarenim zubom. Sve može, samo ponešto ne diraj. Sjednice se održavaju. Ruke se dižu, zakoni se usvajaju. Nije da nema aktivnosti, ima je taman toliko da se može reći: radimo. Ali kad dođe na red ono što stvarno boli, nastaje muk. Ili još gore. Nastaje predstava. A priča o mislilačkim platama odavno je postala naš kolektivni bolni zub. Zna se da je tu. Zna se da kvari cijeli sistem. Zna se da će, ako se ne riješi, samo postati gore. Ali niko nema hrabrosti da sjedne u tu stolicu i kaže: otvori usta. Ili, da budemo precizni, skoro niko. Jer uvijek se pojavi jedan. Jedan koji predloži da se plate smanje. Jedan koji, makar na trenutak, kaže ono što svi znaju, ali niko ne izgovara. I onda se desi ono najtiše moguće odbijanje. Bez velike svađe. Bez dramatičnih govora. Bez jasnog “ne”. Samo se tema razvuče, razvodni, prebaci na “širu sliku”, na “sistem”, na “vrijeme koje nije pogodno”. Ili se prešuti, jer ima ova država većih problema, tipa “neobjektivnih medija, kvazi novinarčića, pa će neko iz klupa zakonom urediti ko može, ko ne može biti novinar”, gotovo pa slično tome da su uredili ko može, ko ne može biti u klupama masno pre­tplaćenim. Šalim se, nije ni slično. Jer čim se dota­kne plata, njihovih plata, tu brajo počinje politička anestezija. Odjednom više ništa nije jednostavno. Treba analiza. Treba usaglašavanje. Treba “sveobuhvatan pristup”. I dok traje taj pristup, plata uredno stiže, stiže svima, ali ne kao njima. I to ne kasni. Kasne reforme. Kasne zakoni koji bi uredili sistem. Kasne odgovori. Ali parlamentarne plate po kantonima, ovim, onim domovima e, to je jedina stvar u ovoj zemlji koja funkcioniše bez zastoja. Zato se o njima ne govori direktno. O njima se govori kroz maglu. Kroz dnevnice. Kroz naknade. Kroz komisije koje se plaćaju kao da spašavaju državu, a ne prepisuju zapisnike. I svaki put kad javnost počne jače pritiskati, pojavi se nova tema. Nova kriza. Jer ništa ne odvlači pažnju kao dobra buka. I dok se mi bavimo velikim riječima i još većim podjelama, mali, ali ključni problem ostaje netaknut. Zub i dalje boli. Samo smo naučili da živimo s tim bolom. A oni? Oni su razvili poseban reflex, da i kad neko njihov predloži rez, sistem ga samelje bez traga. Ne treba tu opozicija. Dovoljna je tišina. I zato se sjednice održavaju. Da se pokaže kako sistem živi. Kako se nešto radi. Kako država funkcioniše. Samo što taj sistem, kad zagrize u stvarnost, uvijek zaobiđe isti zub. I tako iz mandata u mandat. Iz decenije u deceniju, a nije ih malo. A u toj tišini, izrasla je nova politička disciplina, ćutologija. Nauka o tome kako prešutjeti sve što si obećao i sve koje predstavljaš. Jer oni koji su dobili glas da brane i tuđe plate, vrlo su se brzo usavršili u tome da čuvaju samo svoje, dubokom metodom meditacije i šutnje jedan, dva, pa ako treba i tri mandata. Blago njima, svira himna. A nama pulsira bol.