KOMENTAR: Sloboda i odgovornost

PIŠE: Fahrudin Vojić

Svjetski dan slobode medija redovno nas podsjeti na pravo koje svi rado pri­zivaju, ali rijetko ko želi nositi njegov teret. Slo­boda izražavanja se danas brani glasno, ali se odgovornost uporno pre­šućuje. Na papiru, stvari su jasne. Sloboda medija i govora zagarantovana je međunarodnim i do­ma­ćim pravnim okvirima. Međutim, jednako jasno je i ono što se često za­nemaruje – ta sloboda nije apsolutna. Ona prestaje onog trenutka kada počne ugrožavati druge: njihovo dostojanstvo, sigurnost, pravo na istinu. Zato postoje pravila. Zato postoji za­brana govora mržnje, za­štita ugleda i javnog interesa. I zato Evropski sud za ljudska prava ne ostavlja prostor za impro­vizaciju: svako ogra­ni­čenje mora biti zakonito, le­gitimno i nužno u demokratskom društvu. Ali problem nije u zakonima. Problem je u praksi. U digitalnom prostoru, koji je postao glavno mjesto javne komunikacije, pravila se selektivno poštuju – ili se uopće ne poštuju. Dok su profesionalni mediji pod konstantnim pove­ćalom javnosti, regulatora i sudova, društvene mreže su pretvorene u poligon za nekažnjeno blaćenje, manipulaciju i širenje neistina. Tu se proizvodi najveći dio sa­držaja koji direktno krši sve ono što se, barem deklarativno, štiti. I tu gotovo da nema stvarne odgovornosti. Paradoks današnjeg vremena je brutalan: oni koji najviše kritikuju medije zbog navodne pristrasnosti ili neodgovornosti, istovremeno bez ikakve zadrške učestvuju u širenju kle­veta, poluistina i otvo­renih laži. Sloboda govora postala je zgodan izgovor za sve ono što s njom nema nikakve veze. Istovremeno, profesionalni mediji ostaju najla­kša meta – ne zato što su najgori, nego zato što su najvidljiviji i najodgovorniji. Njih se može tu­žiti, prozvati, sankci­onisati. Njihovi novinari imaju ime i prezime. Za razliku od anonimnih profila, ali i anonimnih portala te raznih „anonimusa“ u medijskom pro­storu, koji danas obli­kuju javno mnijenje bez gotovo ikakvih poslje­dica. Građani se sve češće predstavljaju kao žrtve narušene časti i sigurnosti, ali istovremeno aktivno učestvuju u istim obrascima ponašanja. Razlika je samo u tome što jedni odgovaraju za izgovoreno, a drugi gotovo nikada. Zato je iluzija govoriti o slobodi medija bez suoča­vanja s činjenicom da je najveći dio zloupotrebe te slobode danas izvan tradicionalnih medijskih okvi­ra. Problem više nije samo u medijima – problem je u društvu koje je dobilo megafon, ali nije razvilo osjećaj za gra­nice. Ako želimo ozbiljno govoriti o slobodi, mora­mo početi govoriti o odgovornosti – ne samo novinara, nego svih koji uče­stvuju u javnom pro­storu. U suprotnom, sloboda govora neće biti temelj demokratije, nego njen alibi za haos.