PETO GODIŠNJE DOBA: Stanje šoka

Ide novi val inflacije, poskupljenja, pa nešto sitno kao pojeftini, ali već navečer se to namiri poskupljenjem nečega drugog. To što je gotovo svaki peti građanin ove države stavio prst na čelo i duboko razmišlja kako dalje rođače, ovim našim politikantima je sve oha haj. Eto, samo njima nikad da poskupi bogata trpeza u parlamentarnoj kantini, gdje za par markica dobro se najedu, nakon što za narod, a bogami ni državu, nisu opet uradili ništa. Ništa, i opet nakon svega, nikom ništa. Šalim se, ima njima, oni kad ne rade za nas ništa što im je i posao, rade samo za sebe, a ispada da smo ih za to i birali. Tako da, sami smo sebi umahali vatre u šešir, pa ko nam je kriv.  I dok mi poluispamećeni pokušavamo preživjeti, oni nam serviraju neke nove karte, podjele, a ne izostaje ni spominjanja rovova, bojnih crta.  Biće da smo došli do tačke kada njihov lopovluk, naslijeđen s koljena na koljeno već trideset godina može sakriti samo nedajbože kakav rat. Rat u koji bi opet nagurali sirotinju, a oni bi prvim letom razgulili odavde i slali nam poruke da ostanemo jaki i hrabri, da oni misle nas. Iz neke tamo egzotične zemlje po mogućnosti. Nadam se da je to još jedna fora zastrašivanja kako bi se dobro uhrpali u torove iz kojih bar za sada, izaći se može samo ako pokupiš prnje i prvim prjevoznim sredstvom, razguliš odavde. Oni koji su otišli, kažu da im jer žao što nisu i prije, mi koji skoro nismo više ni za ovdje, žalimo što u boljim godinama, nismo i mi krpe u svežanj, pa otišli. Tu nas je dovela bratija koja se pred tevejcima mrzi, a onda zagrljeni po skupim  restoranima večeraju delicije, na državni račun, naravski. Onda svaki od njih sutradan opet drži svoju stranu gluposti, a i izbezumljeni čekamo hoće li pasti kao neki dogovor, da nam svima bude bolje. Odavno smo skužili da njima taj dogovor ne treba, jer njih na prijestoljima kao samozvane kraljeve, upravo drže svi nedogovori i stanje kaosa. Da je reda, ne bi oni onako nikakvi, imali šta ovdje tražiti. Zima ide, zimi se baš mnogi ne vesele, ali za njih ionako niko ne mari. Stanje šoka se nastavlja, samo se šokiramo na porast nasilja, ubojstava, i nadamo se da će nekim čudom nas zaobići. Doduše, samo čudo moglo bi nas ovakve kakvi jesmo zaista spasiti od provalije u koju smao što nismo upali. A onda, ko izađe, neka priča…

Objavio: usn krajina